Pokrila sam se, ali imam osjećaj da sam požurila sa tom odlukom i nisam spremna nositi se sa izazovima. Živim u evropskoj zemlji, to utiče na moju psihu, izgubila sam samopouzdanje, izbjegavam rodbinu i izlaske jer ne želim da se pravdam. Šta da radim?

U svakom slučaju ovo jeste da kažemo pitanje gdje trebamo razmisliti dobro prije nego što uradimo određenu stvar. Donošenje odluke da se nosi mahrama jeste, ženi je obaveza da nosi mahramu i treba da požuri, ali isto tako pogledajte u kakvu situaciju žena može doći da neko na brzinu 'hajde pokrij se, hajde jedno predavanje, pokrij se žena' i sutra onda kopka se jesam li, nisam li, radi Allaha, radi žena, nisam spremna, stidim se i tako dalje. Ne treba odugovlačiti, ali isto tako ne treba na nekoga vršiti velik pritisak da se doista pokrije a on nije još spreman da se nosi s tim. Svakako naše žene dosta puta kažu 'nisam još spremna za toga' i tako 50 godina prođe. Dobro ne mogu biti 50 godina nisam spremna, ali možda mjesec, dva, tri dok ojačam, to se može desiti. U svakom slučaju ako se već desilo da se žena pokrila, ja ne predlažem nikako da se više vraća u taj period otkrivanja. To može biti još znači veća katastrofa i bit će veoma teško sljedeći put sebi reći 'idem se pokriti'. Ali ono što treba u ovakvim situacijama insan treba da radi na jačanju samopouzdanja na način da kaže: 'Pa mene je Allah odabrao! Čega da se stidim? Treba da se stide one žene koje hodaju otkrivene, one koje su nemoralne, one koje i tako dalje. Čega da se, kome da se pravdam?' Ako me neko pita zašto, a zašto ti ne nosiš? Je l' te stid? I tako dalje. Mi, mi koji, kad kažem mi, naše sestre koje nose mahramu ne trebaju dozvoliti da dođu u fazu da se nekome pravdaju. Treba da prebace loptu na drugi dio igrališta. Čuj pitate me zašto sam se pokrila? Zašto se vi niste pokrile? Zar nismo u mejtefu kod efendije učili da žena kada postane punoljetna mora da nosi hidžab? Ja sam ispunila ono što traži od mene moj Gospodar. Hvala Allahu pa me je probrao, pa me je odabrao, hvala Allahu kada, kada me je počastio da nosim svoju krunu. Bit ću dokaz protiv svih ovih evropljana koji me vide da nosim mahramu, neće moći sutra na Sudnjem danu kazati: 'Ja Rabbi mi nismo znali da ima neki hidžab.' Jeste, Fata je svaki dan tuda išla u supermarket, jesi li je vidio? Jesi. E sad nemaš dokaz. Pa će i naše sestre pod hidžabom biti dokaz na Sudnjem danu protiv onih koji kažu nismo znali za hidžab. Treba da bude žena znači puna samopouzdanja, počašćena od Allaha tebareke ve te'ala, odabrana od stotina i hiljada pa i miliona, Allah tebe odabere i kaže otvori tvoje srce da nosiš mahramu i tako dalje. Tako da žena treba da osjeti slast, zadovoljstvo, da je Allah počastio, odabrao, uputio. Svaki novi izlazak iz kuće kada žena ne nosi mahramu je grijeh, a svaki novi izlazak iz kuće pod mahramom je ako Bog da nagrada, pokornost Uzvišenom Allahu subhanehu ve te'ala. Na takav način, ne dozvoliti da nekome se pravdamo. Radim to, uradila sam to jer to od mene traži moj Gospodar. Moj Gospodar je Sveznajući, On zna što mi je to naredio. Nije mi naredio nešto što ne mogu. Mogu! I korist je u tome i meni i mojoj porodici i mome društvu. Tako da ne dolazi u obzir da se žena znači otkriva, nastaviti, jačati, boriti se. Nema bogami bez borbe ništa. Iako i nosim bradu, i žena koja nosi hidžab, i žena koja nosi nikab, mora biti tu nekih prozivanja, nekih buljenja, nekih gledanja, ali se insan treba izdignuti iznad svega toga.