Da li je prilikom učenja Fatihe u namazu u sebi potrebno izgovarati svaki harf i paziti na teštid i dužinu, ili je prioritetnije razmišljati o značenju onoga što učimo?

Nekada se ljudi toliko opterete, uči podne namaz on u sebi uči 'El-ham-du-lil-la...', on izgovara svaki harf i on je sav svoj namaz potčinio samo načinu izgovora. On ne razmišlja o značenju, on razmišlja samo da li je rekao dužinu, da li je rekao krupan harf, da li je rekao tanki harf, da li je rekao teštid i tako dalje. To je jedan vid da kažemo uslovno pretjerivanja. Pogotovo u tim namazima znači u kojima čovjek uči u sebi toliko da sebe čuje, znači čovjek ne treba da se toliko opterećuje. Uči jednostavno onako da kažemo normalno kako će izgovoriti riječi, ali veći prioritet je ako mi znamo da znamo tedžvid, znamo izgovor harfova, znamo teštide, onda nećemo se toliko fokusirati na taj izgovor, fokusiraćemo se na značenje onoga što učimo. Svakako da treba ispravno učiti. Ali ne da se toliko opteretimo, a nažalost ima takvih slučajeva, nekada šejtan ljudima priđe iz tog aspekta da se ljudi toliko opterete da oni ne znaju više šta uče. Samo je bitno da gledaju krupan harf, tanak harf, teštid, dužina i tako dalje, što je u datom momentu pretjerivanje. Tako da prioritetnije je paziti na značenje uz ispravno učenje, ako Bog da, onoga što učimo u namazu.